Zovem se H. S. i želim da podelim svoju priču – iskrenu, ličnu i tešku. To nije priča iz ogorčenosti, niti pokušaj da bilo koga okrivim. To je glas jedne žene koja je izgubila brak, ne zbog prevare, ne zbog para, već zbog pogrešnih poruka koje sam godinama slušala – i koje su me, nesvesno, udaljile od čoveka kog sam volela. Napisala sam tekst sa željom da možda nekoj drugoj ženi otvori oči – dok još nije kasno.
_____________
Moj brak nije propao zbog prevare.
Nije ni zbog novca.
Niti zbog druge žene.
Propao je tiho.
Nečujno.
Iznutra.
Propao je jer smo pokušavali da živimo tuđe živote. Jer smo jedno drugo merili po statusima, citatima, objavama, lajkovima i svemu onome „kako bi trebalo”. Jer smo zaboravili da budemo utočište jedno drugom – a ne projekcija savršenih parova sa društvenih mreža. Iskreno?
Na moj brak je ogroman uticaj imala psihologija – ne ona zdrava, već ona koja ti stalno poručuje:
„Ti si kraljica.”
„Ne pristaj na manje.”
„Ako ti nije lagano, beži.”
A niko ne kaže da je brak borba. I suze. I znoj. I tišina. I praštanje.
Puno sam vremena provodila slušajući podkaste, čitajući „stručne” tekstove o emotivnoj nezrelosti muškaraca, o „muškom egu”, o „ženskom samopouzdanju”. I sve više sam gledala njega kroz te filtere.Počela sam da ga procenjujem, ne da ga osećam. Da ga analiziram, ne da ga volim.
Pratila sam i lajkovala stranice koje govore o “slobodi žene”, o tome kako ne treba da trpimo, kako treba da budemo „nezavisne” i da nam niko ništa ne određuje. I nesvesno – počela sam da se borim protiv njega, a ne za nas.
Nisam bila loša žena. Trudila sam se. Radila. Štedela.Učila da budem „dovoljna”.Ni on nije bio loš čovek.Znao je da plane, da se zatvori, da ćuti danima – ali nikada me nije povredio namerno.Bio je ranjen. I zbunjen. Ali nikada zlonameran.
Između nas se uvek umešala neka treća stvar. Neki citat. Neka objava. Neka teorija o tome šta brak „mora da bude”. Kad me nije razumeo – nisam mu rekla. Kad sam patila – nisam plakala njemu.Plakala sam internetu. Pisala statuse. A on je ćutao. Pa eksplodirao.A ja bih tada rekla: „Eto ti, ružan ahlak.”
Ali znaš šta…
Ahlak nije samo ono što neko uradi kad više ne zna kako da reaguje. Ahlak je i kad vidiš da tvoj muž tone – i pustiš ga. A ja sam to uradila. Pustila sam ga. Otišla sam, uverena da sam bila u braku sa pogrešnim čovekom. Da je on problem. Da nije „dovoljno svestan”. Da nije „emocionalno dostupan”. Da nije „zreo muškarac”. Sve ono što sam slušala u podkastima – stavila sam na njega.
________
Vreme je prošlo. Ne znam ni gde je. Ni kako je. Izgubila sam svaki trag. Možda se oženio. Možda sada grli neku drugu. Možda se s njom smeje. Možda jede njenu hranu, dok ja skrolujem tražeći nešto da me uteši.
Znam samo jedno – nikad nije napisao ništa loše o meni. Niti o našem braku. Niti tada. Niti sada. Samo je nestao. I posvetio se svom životu.
Nedavno sam naišla na objavu: „Koje su prepreke sklapanju današnjih brakova?”
Čitala sam komentare. Svakakve. I odlučila da napišem ovo. Ne da sebe opravdam. Već da, možda, spasim neki brak koji je na ivici.
Jer često mi je govorio: “Ne hrani se statusima. Nije sve onako kako izgleda.” Ali nisam slušala. Kasno sam shvatila.
Danas, kad sam sama – ne vraća mi se sve kao kazna. Vraća mi se kao lekcija. Brak nije ideal. Brak je stvarnost. Brak nije savršen feed. Brak je haos u kuhinji, suze u jastuku i stisak ruke kad ti se ceo svet raspada.
Znam da ni on nije bio savršen. Ali nisam bila ni ja. Samo… tada to nisam htela da priznam.
Zato ovo pišem za obe strane:
Drage žene,Ne tražite idealnog muža. Tražite čoveka koji vas neće napustiti kad pogrešite. Ne dozvolite da vam brak vodi internet. Ni citati. Ni podkasti. Ni autori koji ni sami nisu srećni. Ako ti se muž trudi – zagrli ga. Ako ćuti – priđi mu.Ako viče – ne viči jače. Pitaj ga: „Šta te boli?”
Dragi muškarci,Ne zatvarajte se kad vas nešto boli. Ne budite tihi do pucanja. Pokažite ranjivost. Ne kao slabost, već kao znak da ste živi. Jer kad ćutite predugo – žena prestane da kuca na ta vrata.
Možda je za mene kasno. Ali ako ti još imaš svog čoveka – ili svoju ženu –zagrli je večeras i reci: „Hajde da pokušamo ponovo. Ovog puta – bez telefona između nas.”
H. S.
