PROF. SVETLANA CENIĆ O REFERENDUMU U RS-u: “Loša gluma do zla boga. Jer, direktor SIPA se…”

U analizi referenduma u Republici Srpskoj, profesorica Svetlana Cenić donosi oštru kritiku aktuelnih političkih procesa, upoređujući ih sa lošom pozorišnom predstavom čija se radnja iznova i iznova ponavlja, bez ikakvog stvarnog efekta ili promene. Po njenom mišljenju, ovaj politički spektakl traje predugo i postao je jednoličan, što je dovelo do gubitka pažnje i apatije građana.

Na početku, Cenić ističe da se referendum u RS najavljuje gotovo bezbroj puta, a slična obećanja su već ranije bila data, ali nisu realizovana. Kao primer navodi raniji pokušaj uspostavljanja državnog Suda i Tužilaštva o čemu je bilo reči još 2017. godine, a što je kasnije suspendovano na posebnoj sednici Narodne skupštine RS. Uprkos zaključcima koji su predviđali nastavak procesa, u praksi se ništa značajno nije promenilo.

Autorka koristi pozorišni izraz da bi opisala “dobra” i “loša” glumačka izvođenja kao metaforu za političke aktere i njihove poteze:

• Dobra predstava zahteva:

  1. Uverljive, emotivno iskrene i prirodne glumce,

  2. Jasnu i koherentnu režiju,

  3. Smislen tekst koji pokreće razmišljanja ili emocije,

  4. Dinamične scene koje drže pažnju publike i izazivaju različite reakcije,

  5. Originalnost i dubinu u tumačenju.

• Loša predstava je, po njenom mišljenju:

  1. Monotona i predugačka,

  2. Bez funkcionalnih scena,

  3. Sa neubedljivim i mehaničnim glumcima,

  4. Sa praznim frazama i ponavljanjem istih poruka,

  5. Koja ne izaziva emocije niti otvara prostor za dijalog,

  6. Koja publiku ostavlja ravnodušnom i apatičnom.

U kontekstu političke scene u RS, Cenić naglašava da se pojavljuju isti politički akteri i parole, koje su istrošene i više ne privlače pažnju javnosti. Ona posebno kritikuje ponašanje pojedinaca, poput Milorada Dodika, ali i institucije poput SIPA-e, čiji je direktor, uprkos ranijim zapletima, ponovo na funkciji. Dodaje da se mnogo priča o velikim idejama i pravnim pitanjima, ali se malo toga zaista dešava, dok se realni problemi – poput korupcije i zloupotrebe javnih sredstava – zanemaruju.

Režija ove političke predstave, kako kaže, delimično postoji, ali je često nejasna i usmerena ka održavanju statusa quo. U prilog tome ide i odluka visokog predstavnika da se sankcioniše SNSD tako što će mu biti ukinuto finansiranje iz budžeta, ali uz zadržavanje mogućnosti da Dodik ostane na čelu partije. Po Cenić, ovakve mere nemaju stvarni uticaj jer SNSD kontrolira javna preduzeća i druge izvore finansiranja, pa je politika samo formalno ograničena.

Autorka zaključuje da je ova “loša politička predstava” u suštini predstava bez suštine – puna praznih reči i površnih sukoba koji ne vode ka stvarnoj promeni ili odgovornosti. Napominje da se problematična situacija ponavlja decenijama, a građani su postali otupeli na političke izjave i obećanja koja se ne ispunjavaju.

Navedimo ključne tačke njene kritike:

• Referendum se najavljuje bez konkretnih rezultata, što dovodi do gubitka poverenja.

• Politički akteri koriste iste fraze i retoriku, što je postalo monotono.

• Ne rešavaju se ključni problemi korupcije i zloupotrebe javnih sredstava.

• Institucije kao što su SIPA i Tužilaštvo BiH ne funkcionišu nezavisno, a politička kontrola ostaje izražena.

• Sankcije i mere protiv SNSD-a deluju simbolično, bez pravog uticaja na moć partije.

• Ovaj politički teatar ne izaziva ni emocije ni promene, već samo apatičnost javnosti.

• Istorija se ponavlja, a zemlja ostaje zaglavljena u dugotrajnoj tranziciji.

Kao zaključak, profesorica Cenić poziva na ozbiljnu refleksiju i potrebu da se politika oslobodi mehaničkih i besmislenih predstava koje samo perpetuiraju postojeći problem. Ona upozorava da je neophodno izaći iz začaranog kruga deklaracija i neefikasnih mera, jer samo tako može doći do stvarnog pomaka u društvu i vraćanja poverenja građana u institucije.

Na kraju, njena poruka zvuči kao apel za promenu paradigme: politička scena treba prestati da glumi i početi da deluje iskreno, odgovorno i sa jasnim ciljevima, umesto što se ponavljaju prazne fraze i predstave koje niko ne gleda sa interesovanjem. U suprotnom, kako kaže, publika – narod – će ostati ravnodušna i izgubljena u ovom dugom i monotonoj predstavi bez kraja.