Nekad se nije pitalo “koliko košta”, već “kad da dođem”.
Livade su mirisale na jutarnju rosu, a kosa je šaptala kroz travu.
Nije bilo strojeva, ali bilo je ljudi – komšija, rodbine, prijatelja.
Jedan je nosio vodu, drugi doručak, treći osmijeh i dobru volju.
Kosilo se zajedno, pomagalo bez pitanja – jer kad ti je bilo teško, znao si da nisi sam.
Danas ovakvi prizori griju dušu.
To nisu samo ljudi na livadi – to je jedna cijela filozofija života.
Kad pogledamo takvu sliku, ne vidimo samo kose i livade.
Vidimo duh zajedništva, izgubljen u buci savremenog doba.
Vidimo kako su sela disala kao jedno.
Jer nekad… kad je bilo teško – bilo je lakše zajedno.
Piše: Žena.ba
