Priče o ostavljenoj, pronađenoj i usvojenoj deci uvek su teške i emotivne. Bilo da se radi o deci iz dalekih krajeva, kao što je ova priča, ili o deci iz naših krajeva, poput emotivne priče o Bosanki koja je odgajala bačenu devojčicu, nijedna ne ostavlja ravnodušnim.
Život Fredija Fidžersa je dokaz da okolnosti ne moraju da odrede ono što ćemo postati; sami imamo moć da izgradimo svoju budućnost. Kada je imao samo jedan dan, majka ga je ostavila pored kontejnera za smeće u ruralnom delu Floride. Nejtan i Beti Mej Fidžers su ga pronašli i usvojili, a kada je Fredi napunio osam godina, počeo je da se raspituje o svom poreklu.
Nejtan, koji je bio čistač u gradskoj čistoći i sakupljao dragocenosti ispred kontejnera, ispričao je Frediju istinu:
“Rekao mi je: ‘Slušaj, reći ću ti iskreno, Fred. Tvoja biološka majka te je ostavila, a Beti Mej i ja nismo hteli da te šaljemo u hraniteljsku porodicu, pa smo te usvojili. Ti si moj sin!'” priseća se Fredi. Kada mu je to rekao, Fredi je pomislio: “OK, ja sam smeće” i osećao se neželjeno. Ali tada ga je Nejtan zgrabio za ramena i rekao: “Slušaj, ne dozvoli da te to ikada pogodi.”
Njegovi usvojitelji, Nejtan i Beti Mej, živeli su na farmi u Kvinsiju, ruralnoj zajednici na severu Floride. Fredi je bio jedno od mnoge dece koju su odgajali, ali su ga odlučili usvojiti kada je imao samo dva dana. Uprkos ljubavi koju su mu pružili, Fredi je imao problema sa vršnjacima koji su ga maltretirali i nazivali “beba iz đubreta” i “dečko iz kante za smeće”. Njegov otac bi ga čekao na autobuskoj stanici kako bi ga ispratio kući, ali su deca rugala i njemu, nazivajući ga “starcem sa kantom”.
Za Fredija su Nejtan i Beti Mej bili heroji i veliki uzori. Nejtan je stalno pomagao drugim ljudima, hranio beskućnike i zastajao da pomogne strancima. To je bio neverovatan primer za Fredija, koji je želeo da bude poput svog oca. Dok su obilazili kontejnere, Fredi je pokazivao interesovanje za računare. Jednog dana, kada je imao devet godina, naišli su na pokvareni Mekintoš računar u radnji polovne robe i kupili ga za 24 dolara. Fredi ga je rastavio, popravio i uspeo da ga pokrene nakon 50 pokušaja. Taj trenutak je bio presudan za Fredija, jer je shvatio da želi da se bavi tehnologijom.
Sa 12 godina, Fredi je popravio računar u školskoj laboratoriji i počeo da popravlja računare za satnicu od 12 dolara. Sa 15 godina, odlučio je da napusti školu i osnuje sopstveni biznis, iako njegovi roditelji nisu bili za to. Kada je saznao da njegov otac ima Alchajmerovu bolest, Fredi je izumeo uređaj za praćenje putem GPS-a, ugrađen u cipele, kako bi mogao da prati oca kada bi odlazio od kuće.
Ovaj izum doneo je Frediju 2,2 miliona dolara, ali novac nije stigao dok je Nejtan bio živ. Fredi je žali što nije uspeo da mu kupi Ford pikap i brodić za pecanje koje je njegov otac oduvek želeo. Nakon očeve smrti, Fredi je nastavio da niže uspehe. Osnovao je telekomunikacionu kompaniju, postavši najmlađi operater u SAD, i lansirao pametni telefon sa funkcijama sigurnosti.
Fredijeva majka sada ima 83 godine i pati od Alchajmerove bolesti, ali je ponosna na njegov uspeh. Fredi se oženio sa Natali i imaju ćerkicu. Osim poslovnog uspeha, Fredi vodi fondaciju koja ulaže u edukaciju i zdravstvene projekte, pomažući deci i porodicama u nevolji.
Fredi je jednom imao želju da pronađe svoju biološku majku, ali nakon što je otkrio da je ona narkomanka, više je nije tražio. Njegova priča je inspirativan primer kako upornost, ljubav i podrška mogu prevazići teške početke i voditi ka izuzetnim postignućima.
