Otvoreno pismo upućeno Neletu Karajliću nosi snažnu i emotivnu poruku, u kojoj autor izražava duboko razočarenje i nezadovoljstvo stavovima i postupcima legendarne ličnosti iz sveta zabave i kulture. Umesto uobičajenog prijateljskog ili bar formalnog pristupa, pisac odmah ističe da mu je Karajlić danas daleko od dragog i da je sa poštovanjem prema njemu gotovo gotovo završio. Ovo nije samo puko lično razočaranje, već izraz osećanja mnogih ljudi koji su nekada gajili velika očekivanja prema Neletu.
U uvodu pisma, advokat Bratislav Braca Marković otvoreno kaže da on i stotine hiljada drugih ljudi osećaju istu vrstu razočarenja, a sve je nastalo zbog jednog konkretnog postupka koji je duboko razočarao – pristajanje na primanje ordena iz ruke osobe koja je poznata po ekstremnim i nasilnim stavovima. Ovakav čin za pisca nije samo politički ili moralni problem, već i lična izdaja nečega što je Karajlić nekada predstavljao.
Autor se osvrće na početke karijere Neleta Karajlića, podsećajući na osamdesete godine prošlog veka, kada je upravo on bio vođa i tvorac serijala “Top lista nadrealista” — jednog od najvažnijih i najuticajnijih satiričnih televizijskih projekata tadašnje Jugoslavije. Ovaj serijal bio je mnogo više od zabave; bio je oštar društveni komentar i satira koja je hrabro kritikovala i ismevala tadašnje vlastodršce i njihove slabosti. Marković ističe da je humor “Nadrealista” bio pravo umetničko delo, a njegovi protagonisti zaslužili su poštovanje upravo zato što su se usudili da na duhovit i pametan način ukazuju na nepravilnosti i društvene anomalije.
Međutim, ono što je danas posebno važno je činjenica da su tada ismevani likovi bili manje zabrinjavajući u poređenju sa onima koji su kasnije došli na vlast, a naročito sa onima koji su vladali kasnije. Pisac izražava nevericu da je Karajlić mogao prihvatiti orden od čoveka čija se retorika i dela, prema autoru, potpuno kose sa vrednostima za koje su “Nadrealisti” nekada stajali.
Da bismo razumeli dubinu razočarenja, važno je naglasiti sledeće ključne stavke koje autor ističe:
-
Nele je nekada bio simbol slobode i satire, predvodnik umetničke grupe koja je na humorističan način kritikovala društvene i političke probleme.
-
Iako je kroz svoj rad pokazivao žaljenje zbog raspada SFRJ i svega što je nekada bilo, odlučio je da primi orden od jedne kontroverzne političke ličnosti.
-
Ta ličnost je poznata po izjavama koje su izazivale i pozive na nasilje i netrpeljivost, uključujući poziv na ubistvo stotinu Muslimana za jednog Srbina, što je za autora apsolutno neprihvatljivo i u suprotnosti sa vrednostima zajednice u kojoj je Nele odrastao i stvorio svoje delo.
-
Autor pita: Kako je moguće da neko ko je nekada stvarao sa Muslimanima i za njih, prihvati orden od osobe sa takvim stavovima?
Dalje, pisac izražava duboku sumnju i zbunjenost zbog Neletovog izbora da se pojavi ne tamo gde bi se od njega očekivalo – među ljudima koji su odrasli uz njegov rad i koji su ga poštovali – već na mestu i među ljudima kojima on nije poznat po ličnosti već samo kao vođa nekog takmičenja protiv “sina Dragana”. Ovo se doživljava kao svojevrsni gubitak autentičnosti i poruka da je Karajlić promenio stranu.
Na kraju pisma, jasno se izražava mišljenje da je od trenutka kada je Karajlić napravio ovaj izbor, njegova reputacija i status legende “Nadrealista” narušen. Autor poručuje da Nele više nije samo ličnost sa kojom su mnogi bili ponosni, već sada i neko ko je povezan sa grupom koja se takmiči i sukobljava sa nekim ko je simbol za veliki deo javnosti.
U zaključku, pisac se ne trudi da bude blagonaklon – on jasno kaže da bez obzira na ishod događaja, Nele je izgubio. Izgubio je ne samo poverenje svojih pratilaca, već i svoje mesto u kulturnoj i društvenoj istoriji kakvu je nekada imao. Ovo nije samo lična kritika već i apel na suštinsko razumevanje vrednosti i odluka koje oblikuju našu društvenu svest i kolektivnu odgovornost.
Ukratko, ovo pismo predstavlja snažan glas razočaranja koje nastaje kada neko ko je nekada bio simbol slobode izražavanja i umetničkog otpora promeni svoje stavove i postupke, prihvatajući priznanja i legitimitete od onih čije vrednosti su u potpunoj suprotnosti sa onim što je on nekada predstavljao. Autor traži odgovore i jasno izražava stav da takve promene nisu samo političke nego i moralne i lične prirode.
